
<p>Da li konstantno misliš o hrani?</p>



<p>Da li se kriješ kada jedeš?</p>



<p>Da li jedeš velike količine hrane tokom jednog obroka?</p>



<p>Da li često istražuješ nove dijete i fizičke vežbe?</p>



<p>Da li imaš osećaj krivice nakon što jedeš?</p>



<p>Ovo su neka od pitanja koja psihijatri postavljaju pacijentima sa poremećajem u ishrani. Nažalost, lekari i konkretno psihijatri, budu poslednje osobe kojima se obraćamo za pomoć. Danas, u svetu prepunom brzih, lako dostupnih i nefiltriranih informacija, dolazimo do obećanja kako najlakše i najbrže rešiti bilo koji problem. Za probleme u ishrani prvo ćemo konsultovati svog fitnes trenera koji i uz najbolju nameru neće moći da nam da prave odgovore. Ovakvi pokušaji nam oduzimaju dragoceno vreme koje je u slučaju lečenja poremećaja ishrane od velike važnosti.</p>



<h3 class="wp-block-heading">Anoreksija i Bulimija nervosa</h3>



<p>Ovi poremećaji su ozbiljni psihički poremećaji sa potencijalno smrtonosnim ishodom. Medicinska klasifikacija uključuje i atipične oblike sa blažim simptomima ili varijacije poput poremećaja prejedanja uz psihičke smetnje.</p>



<p>Anoreksiju predstavlja izbegavanje/minimalan unos namirnica što dovodi do neuhranjenosti odnosno <strong>indeksa telesne mase nižeg od 17,5 </strong>(težina u kg podeljeno sa kvadratom visine u metrima)<strong>.</strong> Kod ovih osoba hrana se doživljava kao neprijatelj. Preplavljeni su strahom od dobijanja na telesnoj masi, boje se sebe samih sa većom telesnom masom. Ovo dodatno otežava proces lečenja, jer je strah usmeren ka nama samima, za razliku od onih koji se nalaze spolja, kao recimo strah od visine.<br>Anoreksija se najčešće javlja između 12 i 14 godina i ćešća je kod devojčica. Devojčice izbegavaju obroke, govore da su već jele u školi i intenzivno vežbaju.&nbsp;</p>



<p>Osobe koje imaju anoreksiju <strong>svoje telo ne vide realnim</strong>. Iako druge oko sebe mogu da dožive prihvatljivim sa telesnom masom koju imaju, sliku sebe uporno doživljavaju iskrivljeno. Ove osobe ne žele da se leče i paradoksalno se osećaju dobro u svom telu i imaju osećaj da imaju kontrolu. Iz ovog razloga obično su roditelji ti koji dovedu pacijenta na lečenje.</p>



<p>I oboleli od anoreksije i bulimije se <strong>kriju kada jedu</strong>. Oni koji imaju bulimiju se sakivaju da bi se prejedali, odnosno da drugi ne bi primetili koliko količinu hrane pojedu u jednom obroku, dok se oni sa anoreksijom skrivaju kako drugi ne bi primetili da, ustvari, ne jedu.</p>



<p>Bulimija je poremećaj koji karakteriše preteran unos hrane i sa naknadnim povraćanjem. Ove epizode mogu biti povremene do svakodnevne učestalosti. Bulimija se dešava kod kasnije adolescencije, kraj srednje škole i početak fakulteta. Za razliku od anoreksije ove osobe imaju svest o poremećaju i najčešće se same javljaju na lečenje.</p>



<p>Epizode prejedanja i povraćanja su fizički i emotivno izuzetno iscrpljujuće. Gađenje i stid su samo neke od emocija koje se javljaju. Trenutak kada ove osobe odluče da potraže pomoć su u fazama kada psihičke posledice postanu neizdržive i jave se suicidalne misli, ali i pokušaji suicida.</p>



<p>Kod odraslih osoba se ovi poremećaji ređe javljaju i uglavanom kada postoji dijagnoza, radi se o poremećaju koji postoji dugo vremena ali nije tretiran.</p>



<p>O ovom poremećaju već duže vreme kruži <strong>mit da je ženska bolest.</strong> Zbog toga se suočavamo sa stigmatizacijom muškaraca kojima je potrebna podrška. Simptomi i klinička slika kod oba pola je potpuno identična.</p>



<h3 class="wp-block-heading">Koji muškarci češće oboljevaju od poremećaja ishrane?</h3>



<ol class="wp-block-list">
<li>Oni koji su bili gojazni. Kako bi rešili problem gojaznosti sproveli su neku redukcionu dijetu, a nakon toga su polako skliznuli u poremećaj ishrane</li>



<li>Muškarci koji su imali neku telesnu bolest koja je zahtevala određeni režim ishrane. Režim ishrane u ovim slučajevima postaje fokus do te mere, da se odnos ka hrani pretvori u bulimiju ili anoreksiju</li>



<li>Muškarci sportisti. Ovo je naročito slučaj u sportu gde je neophodno voditi računa o kilaži zbog kategorija u takmičenju. Takvi sportovi su svi borilački.</li>



<li>Grupa muškaraca kod koje je poremećaj ishrane najčešće zastupljen su homoseksualno orjentisani muškarci.&nbsp;</li>
</ol>



<p>Osobe sa poremećajem u ishrani karakteriše crta perfekcionizma i velike potrebe za kontrolom. Ono što može biti doživaljaj pacijenata jeste da sigurno postoji bar jedan aspekt njihovog života koji sigurno mogu kontrolisati, a to je šta i koliko hrane unose u sebe. Ono što se dešava čak i u bolesti prilikom hospitalizacije je želja da budu najbolji, tačnije najbolesniji.</p>



<p>Okidači su najčešće veliki stresni događaji. Razvod, gubitak člana porodice, selidba. Ali i hronično stresni životni uslovi pout velikog pritiska koji je čest kod anoreksije ili loše porodične situacije koja je česta kod bulimije.&nbsp;</p>



<h3 class="wp-block-heading">Lečenje</h3>



<p>Lečenje zahteva sveobuhvatni pristup sa uključivanjem <a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">psihoterapije</a>, medicinskih intervencija i podrške porodice. Terapija lekovima, posebno za kontrolu straha kod anoreksije, igra ključnu ulogu. Osobe sa anoreksijom pre obroka uzimaju lekove za smirenje kako bi umanjile strah pre jela. Takođe, poremećaji ishrane sa sobom nose niz fizičkih posledica koje posebno moraju da se tretiraju. Proces izlečenja može dugo da traje, ali su prognoze dobre, naročito ukoliko je bolest kratko trajala, odnosno pacijent se na vreme uključio u terapiju. Drugi važan faktor je istrajnost u porecesu lečenja.&nbsp;</p>



<h3 class="wp-block-heading">Savet psihologa &#8211; Podrška porodice i rano prepoznavanje simptoma</h3>



<p>Roditelji su ključni u lečenju, ali često nailaze na izazove. Rano prepoznavanje simptoma, razgovori sa stručnjacima i informisanje o poremećaju pomažu pacijentu da se izbori sa bolešću . Grupa podrške za roditelje je jedan od načina kako se roditelji mogu edukovati, ali i bolje razumeti sebe i svoje dete upoznajući druge sa sličnim poteškoćama.</p>



<p>Obolele osobe će na sve moguće načine pokušati da sakriju simptome. Ako primetite da jede manje, da je promenila način ishrane, uvela dijete, govori da je jela na poslu ili školi, a nikada ne vidite kako zaista jede, ako se kreće i vežba više nego uobičajeno. Ukoliko je vidite da jede ali posle obroka se krije u kupatilu ili sobi, ukoliko krije hranu u sobi ili primetite tragove povraćanja. Ako vidite da jede u izuzetno velikim količinama i ne dobija dodatnu telesnu masu. Kada postoji sumnja uvek pričati sa osobom. Ne čekajte da se dodatno uverite, bilo koji od ovih simptoma mogu poručiti da se nešto događa.</p>


Tanjir na kom se ne nalazi nišra osim graška i lista salate. Slika prestavlja tanjir osobe koja ima premećaj u ishrani. Oko tanjra se nalazi merna traka.

Poremećaji u ishrani


<p>Internetom je u poslednje vreme kružio mim:</p>



<p>Biljke su sada kućni ljubimci. </p>



<p>Kućni ljubimci su sada deca.</p>



<p>Izgleda da više nije tajna koliko ljubavi može da nam pruži naš ljubimac.</p>



<p>Kućni ljubimci nisu samo članovi porodice &#8211; oni su izvor druženja, utehe, ljubavi i prijateljstva. Oni su tu da poprave naš dan. Gotovo svaki vlasnik kućnog ljubimca danas može da nam kaže kako mu ljubimac izvlači osmeh na licu, a da ih maženje sa njima čini srećnim.&nbsp;</p>



<p>Psihološka veza između čoveka i ljubimca je kompleksna i duboka. Kroz zajednički život, vlasnici ljubimaca doživljavaju niz emotivnih i psiholoških benefita.</p>



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<p>Kada se vraćamo sa posla, kakav god da nam je bio dan, oni su tu, čekaju nas. Šta god da nas muči, ostavljamo po strani dok ne završimo turu maženja. Ova naizgled beznačajna rutina nas uči da u svakom danu ostavimo prostor za povezivanje sa drugima, nežnost i ljubav.&nbsp;</p>



<p>Ovaj odnos je obostran, naročito ukoliko su vaši ljubimci mačke ili psi. Njima nije bitno kako izgledamo, da li smo ispunili rokove na poslu, koliko imamo pratioca na društvenim mrežama…oni nas prosto vole. Zbog toga je ova uzajamna veza izvor ljubavi i prihvatanja.</p>



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<p>Interakcija sa ljubimcem ima umirujući efekat na naše emocionalno stanje. <a href="https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6826447/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">Istraživanja</a> su pokazala da se tokom interakcije sa ljubimcem oslobađa hormon oksitocin, koji smanjuje nivo stresa i pomaže u regulaciji emocionalnih reakcija. Oksitocin je hormon koji se luči u trenucima povezivanja majke i deteta. Maženje dalje smanjuje nivo kortizola, hormona stresa i na taj način doprinosi osećaju opuštenosti i smirenosti.</p>



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<p>Briga o ljubimcu donosi osećaj svrhe u život vlasnika. Kroz uspostavljanje redovnih rutina za hranjenje, šetnje i brigu, vlasnici ljubimaca osećaju se korisno i ispunjeno, što pozitivno utiče na njihovo mentalno blagostanje. Do sada je poznato da se u depresivnom raspoloženju gubi struktura dana, pa je samim time i jedan od prvih mehanizama suočavanja sa ovim osećanjem uvođenje strukture dana. Briga o našim ljubimcima upravo održava strukturu našeg dana.</p>



<p>Ako imate psa, verujem da ste upoznali sve komšije koji su takođe vlasnici pasa. Bez obzira na to gde i koliko dugo tu živite, ljubimci olakšavaju socijalnu interakciju i povezivanje sa drugim ljudima. Vlasnici pasa će često proćaskati sa komšijama tokom šetnji, što doprinosi osećaju zajedništva i podrške u zajednici.</p>



<div style="height:30px" aria-hidden="true" class="wp-block-spacer"></div>



<p>Veliki uticaj kućnih ljubimaca možemo videti i u dečijem razvoju. Kroz brigu o životinjama deca razvijaju društvene veštine, a naročito se povezuje sa višim nivoom empatije. Držanje kućnih ljubimaca se posebno preporučuje deci sa problemima u razvoju. Deci sa autizmom ljubimci pomažu u smanjenju stresa i olakšavaju stvaranje društvenih veza.&nbsp;</p>



<h2 class="wp-block-heading">Ljubimac kao terapeut</h2>



<p>U terapijskom kontekstu, prisustvo ljubimaca može biti izuzetno korisno za klijente koji se suočavaju sa različitim mentalnim izazovima.</p>



<p>Stručnjaci sve više prepoznaju ulogu ljubimaca u terapiji. Emotional Support Animals (ESA) je posebna oznaka za ljubimce koji pružaju emocionalnu podršku. Ukoliko želite da vaš pas dobije ovu oznaku u Americi, po nalogu vašeg lekara sa ljubimcem prolazite trening dresure. Dresura je u ovoj situaciji važna jer nakon dobijanja oznake sa psom možete da boravite apsolutno svugde. Ovi ljubimci pružaju podršku i utehu osobama koje se bore sa anksioznošću, depresijom, PTSP-om i drugim mentalnim poteškoćama, pružajući im emocionalnu stabilnost i podršku tokom terapijskog procesa ali i svakodnevih izazova. </p>



<p>Animal-Assisted Therapy (AAT) je terapijski pristup koji uključuje specijalno obučene životinje u terapijske seanse sa klijentima. Ova vrsta terapije može biti posebno efikasna u poboljšanju raspoloženja, socijalne interakcije i samopouzdanja kod dece, adolescenata i odraslih. U svetu su pored pasa sada zastupljena i terapija sa <a href="https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC10536144/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">kravama</a> i konjima.</p>


Pas koji viri i vidi mu se pola njuške, oči i uši.

Mentalno zdravlje i kućni ljubimci


<p><strong>To ti je sve na nervnoj bazi.</strong></p>



<p>Kao psihoterapeut, često sam svedok kako naša emocionalna stanja imaju dubok uticaj na fizičko zdravlje. Veza između našeg uma i tela je neraskidiva. Kada emocionalna stanja uzrokuju fizičke simptome, najčešće govorimo o neprijatnim emocijama koje smo nakupljali tokom dužeg vremena. Emocije kojima nismo dali prostora da ih osetimo. U prirodi našeg bića je da izbegavamo neprijatnosti i idemo ka prijatnosti, ali ako “gutamo” neprijatnosti, simbolika te reči može se pretvoriti u realan fizički simptom bola u stomaku.</p>



<p>Što su simptomi intenzivniji, ljudi manje veruju u njihovu psihološku pozadinu, pa je čest slučaj da prođemo niz ispitivanja koja ne daju nikakav odgovor o našim simptomima. Medicina ne isključuje povezanost psihe i tela, te će i sami lekari u ovakvih situacijama, uputiti pacijenta na razgovor sa psihoterapeutom.</p>



<h2 class="wp-block-heading">Šta su zapravo psihosomatska oboljenja?</h2>



<p>Ovi poremećaji predstavljaju fizičke simptome koji proizlaze iz emocionalnih i psihičkih uzroka. Na primer, osoba koja doživljava hronični stres može razviti gastrointestinalne probleme poput sindroma iritabilnog creva ili čak migrene. </p>



<p>Lekar Gabor Mate, autor <a href="https://www.knjizare-vulkan.rs/psihologija/88199-kada-telo-kaze-ne" target="_blank" rel="noreferrer noopener">bestselera</a> na temu traume, nam pokazuje da su faktori kao što su stres, anksioznost, depresija i trauma često povezani sa pojavom različitih oboljenja.</p>



<p>Jedno od ključnih psiholoških istraživanja koje podržava ovu vezu je istraživanje dr. Johna Sarnoa o &#8220;Pacijentima kojima nije ništa fizički&#8221;. Dr. Sarno je pokazao da mnoge fizičke tegobe, poput <a href="https://www.nytimes.com/2021/11/09/well/mind/john-sarno-chronic-pain-relief.html" target="_blank" rel="noreferrer noopener">bolova u leđima</a> ili vratu, imaju korene u emocionalnim konfliktima i potisnutim emocijama. Kroz svoju praksu, on je uspeo da pomogne pacijentima da prevaziđu ove probleme, putem terapije usmerene na suočavanje s emocionalnim uzrocima. Više o tome možete pronaći u njegovoj<a href="https://www.knjizare-vulkan.rs/alternativna-medicina/34575-lecenje-bola-u-ledima" target="_blank" rel="noreferrer noopener"> knjizi</a> “Izlečenje bolova u leđima: Povezanost uma i tela”. Ova knjiga detaljno istražuje njegov pristup lečenju fizičkih bolova kroz rad na emocionalnim uzrocima.</p>



<p>Jedan od ključnih mehanizama koji objašnjava ovu povezanost je aktivacija odgovora <strong>&#8220;bori se ili beži&#8221;</strong> u telu tokom stresnih situacija. Ovaj odgovor može izazvati brojne fiziološke promene, uključujući povećanu proizvodnju hormona stresa poput kortizola i adrenalina. Tokom dužeg perioda, ovi hormoni mogu poremetiti funkcije organa, negativno uticati na funkciju imunološkog sistema i izazvati upale i druge fizičke simptome.</p>



<h2 class="wp-block-heading">Lečenje psihosomatskih tegoba</h2>



<p>Već razvijene fizičke simptome potrebno je lečiti medicinskim putem, uz paralelan rad sa psihoterapeutom, a po potrebi i psihijatrom. Jedan od načina kako psihoterapeuti pomažu pacijentima s psihosomatskim oboljenjima, je kroz tehnike kao što su kognitivno-bihevioralna terapija, mindfulness meditacija i terapija izražavanja emocija. Ove tehnike pomažu klijentima da prepoznaju i razreše svoje emocionalne probleme, smanjujući tako intenzitet fizičkih simptoma.</p>



<h2 class="wp-block-heading">Um i telo kao jedno</h2>



<p>Važno je naglasiti da psihosomatska oboljenja nisu plod mašte ili &#8220;sve je u glavi&#8221;. Naprotiv, ona su kompleksna interakcija između uma i tela koja zahteva sveobuhvatan pristup lečenju. Kroz razumevanje i rešavanje emocionalnih uzroka, mnogi ljudi pronalaze i olakšanje od svojih fizičkih tegoba.</p>



<p>Psihosomatska oboljenja predstavljaju važan podsetnik na snažnu povezanost između našeg uma i tela. Da bi sprečili ponovni nastanak psihosomatski simptoma nakon izlečenja,&nbsp; <a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">psihoterapeut</a> podstiče klijenta na promenu načina života. Ova promena podrazumeva zdravo izražavanje emocija čak i kada su neprijatne, briga o sebi i postavljanje granica.</p>


Devojka koja e slikana od nazad. Drži se za ledja pod pretpostavkom da je bole. Ima zavezanu kosu i u prvom kadru se predstavlja bol u ledjima

Psihosomatska oboljenja


<p>Odnos između mame i deteta je tema o kojoj se mnogo pisalo i uvek ima šta da se kaže. I zbog toga se bavimo čestim, a lošim primerima majčinstva. Odgovaramo na pitanje, da li je stil majčinstva promeniljiv. Za kraj otkrivamo koji stil majčinstva je najbolji iz psihološke perspektive.</p>



<p>Odnos mame i deteta nije statičan, kao i svaki drugi odnos, on se konstano menja. Dečiji razvoj dešava se u skokovima koje ni sami roditelji ne mogu da isprate, pa često promene dočekaju nespremni. Najbolnija promena za roditelja je kada bude svrgnut sa trona najvažnije osobe u svetu deteta. Najjaču, najlepšu i najpametniju mamu (a i tatu) počinju da menjaju šašava tetka, brižne bake, razigrani ujak, i naravo vršnjaci drugari.&nbsp;</p>



<h2 class="wp-block-heading">A šta se dešava kada mame ne mogu da se pomire sa ovim promenama?</h2>



<p>Svaka sličnost nije slučajna.</p>



<h3 class="wp-block-heading">Previše vezana mama</h3>



<p>Nije slučajno da nam se stvori nelagoda kada čujemo da ovakva mama kaže <em>“ti si moj život, moja sreća, sve moje na svetu, jedino mi ti daješ smisao”</em>. Ovo je ipak prevelika odgovornost za jedno dete, zar ne? Iako nesvesno, u ovakvom odnosu, mama je u riziku da emotivno manipuliše detetom. Kada je detetu dodeljena uloga da mamu čini srećnom, ukoliko se mama rastuži dete veruje da je ono krivo. Na ovaj način dete polako gradi loš odnos ka sebi verujući da je vredno jedino onda kada usrećuje ljude oko sebe.&nbsp;</p>



<p>Ove mame svojom vezanošću onemogućavaju detetu slobodno istraživanje sveta i ostvarivanja odnosa sa drugim ljudima. Simbioza između mame i deteta u prvoj godini života je neizbežna. To znači da mama i beba žive kao jedno, a za to je potrebno da se mama potpuno posveti ovoj ulozi i zanemari većinu svojih potreba. Što je dete starije, manje mu je potrebna mama. Previše vezane mame kako bi ostale bliske sa decom drže decu u zavisnom položaju, otežavajući im na ovaj način rešavanje razvojnih zadataka koji upravo uključuju samostalnost i odnose sa drugim ljudima.</p>



<p><em>Nije detetova odgovornost da da smisao života mami niti da preuzme odgovornost za maminu sreću.&nbsp;</em></p>



<h3 class="wp-block-heading">Mama menadžer</h3>



<p>Kažu iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a mi kažemo iza svakog uspešnog deteta stoji ambiciozna mama.&nbsp;</p>



<p>Odličan uspeh u školi, dodatni časovi engleskog i francuskog, šah, časovi klavira, tenis, fudbal, takmičenja, nastupi. Sve ove aktivnosti deci ostavljaju najmanje vremena da budu deca.</p>



<p>Uz ambiciju da dete bude uspešno, potkradu se i lične neostvarene želje. Ovo decu dodatno zbunjuje jer ne mogu da razlikuju, sopstvene, od maminih potreba.&nbsp;</p>



<p>Iako to dete neće reći, ovoliko obaveza stvara stres. Podsetimo se, <em>detetu je važno da je mama dobro</em>, i ako će mamu usrećiti samo uspeh koji dete pravi, dete će dati sve od sebe. Problem nastaje kada je taj uspeh šargarepa na kraju štapa, kada petica više nije dovoljna, a ni drugo osvojeno mesto na takmičenju, jer uvek može bolje!? Tada, dete stvara lošu sliku o sebi. Trud postaje besmislen, pa dete ili potpuno odustaje od ostvarivanja bilo kakvih ciljeva ili uskoči u začarani krug stalnog truda u nadi da će jednog dana biti dovoljno dobro.&nbsp;</p>



<p>Adolescencija koja donosi svoj razvojni zadatak stvaranja autonomije kroz bunt, uzburkaće ovakav odnos između mame i deteta. Grubo rečeno, adolescent će se povući u sebe i razviti anksiozna i depresivna osećanja, ili će bunt prerasti u samodestruktivno ponašanje, poput konzumacije alkohola i droga ili ulaska u rizične odnose.</p>



<h3 class="wp-block-heading">Mama najbolja drugarica</h3>



<p>Nije <em>kul</em> da mama sve priča deci, i nije <em>kul</em> da bude detetova najbolja drugarica.&nbsp;</p>



<p>Kako bi održale svoju ulogu drugarice, ovakve mame neretko dele sa decom svoje privatne probleme. Problemi poput odnosa sa tatom, ili drugim partnerom, svađe sa drugaricama, mamom i problemi na poslu, nisu nešto čime treba da opteretimo decu. Naravno da će dete želeti da pomogne mami, ali rešavanje ovakih problema prevazilazi kapacitete dece.</p>



<p>Važno je da razgovaramo sa decom, a ona nam se poveravaju kada se osećaju sigurno. Zbog toga je lako pomešati podržavajuću mamu sa mamom drugaricom. Ideja ovakvih mama je da su baš zbog toga bolje mame, ali u realnosti ovakav odnos zbunjuje dete.</p>



<p>Deci su potrebne granice, struktura i neko ko će da ih vodi i usmerava. Mama najbolja drugarica neće reći kada dete mora u krevet, zbog čega je važno zdravo da se hrani, da mora da uči, da je loše da pije, puši i objasni kako seks može da ugrozi zdravlje.. A to je upravo uloga roditelja.</p>



<p>Mama najbolja drugarica šalje poruku da nema kontrolu nad situacijom i da ne može zaštititi dete. Pokušaj da budete prijateljica ruši sliku o vama kao zaštitniku i čuvaru i na taj način uskraćujte dete jedne od najvažnijih mreža podrške u njihovom životu.</p>



<p><strong>Deca već imaju prijatelje i to su njihovi vršnjaci. Deci je potrebna mama.</strong></p>



<p><em>Da li su vam poznati ovi stilovi majčinstva?</em></p>



<h2 class="wp-block-heading">Sa kakvim stilom majčinstva ne grešimo?&nbsp;</h2>



<p>Zbog velike sličnosti vaspitanja u generacijama naše porodice možemo steći utisak da se stil majčinstva nasleđuje. Stil majčinstva se uči, ne nasleđuje se. Zbog toga, mame koje čitajući ovaj tekst sebe pronalaze u lošem stilu majčinstva, ne treba da brinu. Svi pravimo greške, ovo ne znači biti loša mama, znači da postoji prostor da se nauče nove veštine.</p>



<p>Kada ponavljamo ponašanja naših roditelja u vaspitanju dece koja nam se ne dopadaju, vreme je da nešto menjamo. Ponavljanje znači manjak veštine da bolje odreagujemo u određenim situacijama, u nedostatku boljeg odgovora aktiviramo stare naučene obrasce. Dakle, promena znači učenje novih veština.</p>



<p>Na majčinstvo u velikoj meri utiče i trend koji društvo nameće. Danas možemo čuti nove savete poput, ne govori deci nikada “Ne”, “Pusti dete samo da odluči”; ali i oni satriji su još uvek prisutni: “Ne navikavaj ga na ruke” ili “Pusti ga da plače, zdravo je”.</p>



<p><strong>Topla i stroga mama je naša dobitna kombinacija.</strong> Ovakav stil majčinstva detetu daje dve važne poruke, <em>voljen si i siguran si</em>.&nbsp;Ova mama je autoritet, daje zdravu strukturu i postavlja granice, pri tome ne štedeći dela i reči ljubavi. Biti strog i topao nisu suprotnosti. U ovakvom odnosu sa mamom deca se osećaju sigurno. Ovakva mama jasno i otvoreno komunicira pravila, očekivanja, granice, ali i nežne reči ljubavi i podrške. Ovaj stil majčinstva podrazumeva doslednost. U susretu sa izazovima, ova mama neće rešiti sve probleme deci, već će biti uz njih dok ih sami rešavaju. Deca odrastaju u odrasle koji su emocionalno stabilni, samopouzdani su i sposobni preuzeti odgovornost za svoje postupke.</p>


Poremećaji u ishrani

Povezani postovi

Mentalno zdravlje i kućni ljubimci

Psihosomatska oboljenja

Dobar VS Loš stil majčinstva

Selfnest newsletter

“Ja nisam ono što mi se dogodilo! Ja sam ono što biram da postanem.“