Razumevanje zdravog razvoja seksualnosti igra važnu ulogu u prevenciji negativnih iskustava deteta kada odraste. Odrasli često usled trenutnih problema i izazova sa kojima se suočavaju, ne razmišljaju dovoljno unapred, odnosno šta će biti kada dete odraste i razvije seksualnost.&nbsp;



Međutim, ono što je potrebno da roditelji razumeju, jeste razlika između zdravog i nezdravog razvoja detetove sekasualnosti i ponašanja. Tada bi bili u prilici da na vreme reaguju, razgovaraju sa detetom, preusmere ga i pomognu da postavi granice i razume koja ponašanja su u redu, koja ne.&nbsp;



Tako da, pre reagovanja na detetovo ponašanje, koje ne deluje prikladno iz perspektive odrasle osobe, roditelj bi trebao biti dovoljno infnormisan kako bi znao koje ponašanje je očekivano u kom uzrastu.&nbsp;



Zbog toga smo izdvojili određna ponašanja koja su moguća u različitim dobima odrastanja.



<figure class="wp-block-image size-full"><img decoding="async" loading="lazy" width="1678" height="2536" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4.png" alt="Faze razvoja seksualnosti kod dece" class="wp-image-418" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4.png 1678w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-199x300.png 199w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-678x1024.png 678w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-768x1161.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-1016x1536.png 1016w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2024/07/Razvoj-seksualnosti-kod-dece-4-1355x2048.png 1355w" sizes="(max-width: 1678px) 100vw, 1678px" /></figure>



Informacije su preuzete sa “National Sexual Violence Resource Center”.&nbsp;



Link ka pdf dokumentu se nalazi <a href="https://www.nationalcac.org/wp-content/uploads/2016/08/HealthySexualDevelopmentOverview.pdf" target="_blank" rel="noreferrer noopener">ovde</a>.

Roditeljstvo - majka objašnjava detetu. Priručnik za roditelje.

Priručnik za roditelje

Odnos između mame i deteta je tema o kojoj se mnogo pisalo i uvek ima šta da se kaže. I zbog toga se bavimo čestim, a lošim primerima majčinstva. Odgovaramo na pitanje, da li je stil majčinstva promeniljiv. Za kraj otkrivamo koji stil majčinstva je najbolji iz psihološke perspektive.



Odnos mame i deteta nije statičan, kao i svaki drugi odnos, on se konstano menja. Dečiji razvoj dešava se u skokovima koje ni sami roditelji ne mogu da isprate, pa često promene dočekaju nespremni. Najbolnija promena za roditelja je kada bude svrgnut sa trona najvažnije osobe u svetu deteta. Najjaču, najlepšu i najpametniju mamu (a i tatu) počinju da menjaju šašava tetka, brižne bake, razigrani ujak, i naravo vršnjaci drugari.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">A šta se dešava kada mame ne mogu da se pomire sa ovim promenama?</h2>



Svaka sličnost nije slučajna.



<h3 class="wp-block-heading">Previše vezana mama</h3>



Nije slučajno da nam se stvori nelagoda kada čujemo da ovakva mama kaže “ti si moj život, moja sreća, sve moje na svetu, jedino mi ti daješ smisao”. Ovo je ipak prevelika odgovornost za jedno dete, zar ne? Iako nesvesno, u ovakvom odnosu, mama je u riziku da emotivno manipuliše detetom. Kada je detetu dodeljena uloga da mamu čini srećnom, ukoliko se mama rastuži dete veruje da je ono krivo. Na ovaj način dete polako gradi loš odnos ka sebi verujući da je vredno jedino onda kada usrećuje ljude oko sebe.&nbsp;



Ove mame svojom vezanošću onemogućavaju detetu slobodno istraživanje sveta i ostvarivanja odnosa sa drugim ljudima. Simbioza između mame i deteta u prvoj godini života je neizbežna. To znači da mama i beba žive kao jedno, a za to je potrebno da se mama potpuno posveti ovoj ulozi i zanemari većinu svojih potreba. Što je dete starije, manje mu je potrebna mama. Previše vezane mame kako bi ostale bliske sa decom drže decu u zavisnom položaju, otežavajući im na ovaj način rešavanje razvojnih zadataka koji upravo uključuju samostalnost i odnose sa drugim ljudima.



Nije detetova odgovornost da da smisao života mami niti da preuzme odgovornost za maminu sreću.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Mama menadžer</h3>



Kažu iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a mi kažemo iza svakog uspešnog deteta stoji ambiciozna mama.&nbsp;



Odličan uspeh u školi, dodatni časovi engleskog i francuskog, šah, časovi klavira, tenis, fudbal, takmičenja, nastupi. Sve ove aktivnosti deci ostavljaju najmanje vremena da budu deca.



Uz ambiciju da dete bude uspešno, potkradu se i lične neostvarene želje. Ovo decu dodatno zbunjuje jer ne mogu da razlikuju, sopstvene, od maminih potreba.&nbsp;



Iako to dete neće reći, ovoliko obaveza stvara stres. Podsetimo se, detetu je važno da je mama dobro, i ako će mamu usrećiti samo uspeh koji dete pravi, dete će dati sve od sebe. Problem nastaje kada je taj uspeh šargarepa na kraju štapa, kada petica više nije dovoljna, a ni drugo osvojeno mesto na takmičenju, jer uvek može bolje!? Tada, dete stvara lošu sliku o sebi. Trud postaje besmislen, pa dete ili potpuno odustaje od ostvarivanja bilo kakvih ciljeva ili uskoči u začarani krug stalnog truda u nadi da će jednog dana biti dovoljno dobro.&nbsp;



Adolescencija koja donosi svoj razvojni zadatak stvaranja autonomije kroz bunt, uzburkaće ovakav odnos između mame i deteta. Grubo rečeno, adolescent će se povući u sebe i razviti anksiozna i depresivna osećanja, ili će bunt prerasti u samodestruktivno ponašanje, poput konzumacije alkohola i droga ili ulaska u rizične odnose.



<h3 class="wp-block-heading">Mama najbolja drugarica</h3>



Nije kul da mama sve priča deci, i nije kul da bude detetova najbolja drugarica.&nbsp;



Kako bi održale svoju ulogu drugarice, ovakve mame neretko dele sa decom svoje privatne probleme. Problemi poput odnosa sa tatom, ili drugim partnerom, svađe sa drugaricama, mamom i problemi na poslu, nisu nešto čime treba da opteretimo decu. Naravno da će dete želeti da pomogne mami, ali rešavanje ovakih problema prevazilazi kapacitete dece.



Važno je da razgovaramo sa decom, a ona nam se poveravaju kada se osećaju sigurno. Zbog toga je lako pomešati podržavajuću mamu sa mamom drugaricom. Ideja ovakvih mama je da su baš zbog toga bolje mame, ali u realnosti ovakav odnos zbunjuje dete.



Deci su potrebne granice, struktura i neko ko će da ih vodi i usmerava. Mama najbolja drugarica neće reći kada dete mora u krevet, zbog čega je važno zdravo da se hrani, da mora da uči, da je loše da pije, puši i objasni kako seks može da ugrozi zdravlje.. A to je upravo uloga roditelja.



Mama najbolja drugarica šalje poruku da nema kontrolu nad situacijom i da ne može zaštititi dete. Pokušaj da budete prijateljica ruši sliku o vama kao zaštitniku i čuvaru i na taj način uskraćujte dete jedne od najvažnijih mreža podrške u njihovom životu.



Deca već imaju prijatelje i to su njihovi vršnjaci. Deci je potrebna mama.



Da li su vam poznati ovi stilovi majčinstva?



<h2 class="wp-block-heading">Sa kakvim stilom majčinstva ne grešimo?&nbsp;</h2>



Zbog velike sličnosti vaspitanja u generacijama naše porodice možemo steći utisak da se stil majčinstva nasleđuje. Stil majčinstva se uči, ne nasleđuje se. Zbog toga, mame koje čitajući ovaj tekst sebe pronalaze u lošem stilu majčinstva, ne treba da brinu. Svi pravimo greške, ovo ne znači biti loša mama, znači da postoji prostor da se nauče nove veštine.



Kada ponavljamo ponašanja naših roditelja u vaspitanju dece koja nam se ne dopadaju, vreme je da nešto menjamo. Ponavljanje znači manjak veštine da bolje odreagujemo u određenim situacijama, u nedostatku boljeg odgovora aktiviramo stare naučene obrasce. Dakle, promena znači učenje novih veština.



Na majčinstvo u velikoj meri utiče i trend koji društvo nameće. Danas možemo čuti nove savete poput, ne govori deci nikada “Ne”, “Pusti dete samo da odluči”; ali i oni satriji su još uvek prisutni: “Ne navikavaj ga na ruke” ili “Pusti ga da plače, zdravo je”.



Topla i stroga mama je naša dobitna kombinacija. Ovakav stil majčinstva detetu daje dve važne poruke, voljen si i siguran si.&nbsp;Ova mama je autoritet, daje zdravu strukturu i postavlja granice, pri tome ne štedeći dela i reči ljubavi. Biti strog i topao nisu suprotnosti. U ovakvom odnosu sa mamom deca se osećaju sigurno. Ovakva mama jasno i otvoreno komunicira pravila, očekivanja, granice, ali i nežne reči ljubavi i podrške. Ovaj stil majčinstva podrazumeva doslednost. U susretu sa izazovima, ova mama neće rešiti sve probleme deci, već će biti uz njih dok ih sami rešavaju. Deca odrastaju u odrasle koji su emocionalno stabilni, samopouzdani su i sposobni preuzeti odgovornost za svoje postupke.

Dobar VS Loš stil majčinstva

Doživljaj sopstvenog identiteta se gradi na osnovu izbora koje pravimo u karijeri, porodičnim odnosima, prijateljima, hobijima ali i na osnovu životnog stila koji nas karakteriše. Naši izbori oslikavaju ono što je za nas vredno u životu.



Kada dobijemo bebu, ovi izbori se menjaju. Sada smo potpuno odgovorni za tuđi život. Tuđe potrebe su sada ispred naših, zbog čega se menjaju i naši prioriteti, vrednosti, ali i osećaj suštine našeg bića.



Bilo da je dolazak bebe bio planiran i dugo isčekivan, ili vas je beba iznenadila, u prvim danima osećaj tuge, izgubljenosti, krivice, prisutan je kod većine majki. Čak i ako ste se pripremili na promene koje beba donosi razgovarajući sa drugim mama i čitajući raznu edukativnu literaturu, novostečeni identitet majke vas i dalje može iznenaditi.



<h3 class="wp-block-heading">Da li je normalno da mi nedostaje moj život pre bebe?</h3>



Da, normalno je da nedostaješ sama sebi, normalno je da ti nedostaje tvoja sloboda. Život majke menja se iz korena dolaskom bebe. Preplavljujuća je već sama činjenica da od nas potpuno zavisi jedan život. Možete “mrzeti” majčinstvo i voleti svoju bebu! Ova osećanja se međusobno ne isključuju.&nbsp;



Nakon porođaja gubimo osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Uz to, mladu mamu prate brige poput manjka vremena, novca, edukacije, konkretne pomoći i emocionalne podrške. Zbog ovoga se možemo osetiti zarobljeno, ogorčeno, nervozno, tužno, ali i ljuto.



Ako smo duboko verovali u ono “Dolazak bebe je najsrećniji dan u životu”, lako možemo poverovati u to da “sa nama nešto nije u redu”. Osećaj krivice koji se javlja zbog potpuno drugog iskustva u odnosu na ono koje su nam tokom života prezentovali, sprečava mnoge mame da o ovome razgovaraju.



Bez obzira šta su nam do sada govorili: Niste sami! Većina majki se u prvim danima nakon porođaja oseća upravo ovako.



Pored svih psihičkih procesa, tu je i konstanta fizička iscrpljenost usled nespavanja i tela koje se još uvek nije oporavilo od porođaja.



U prvim danima interakcija koju imamo sa detetom svodi se na zadovoljenje osnovnih potreba. Hranimo, presvlačimo, uspavljujemo, a beba ili plače ili spava. Nagradu za brigu počinjemo da dobijamo tek nakon dva meseca kada usledi prvi osmeh. Ta mala povratna informacija topi srca.



<h3 class="wp-block-heading">Kako možete da pomognete sebi u ovoj situaciji?</h3>



Ostanite u kontaktu sa prijateljima. &#8211; Iako nije moguće viđati prijatelje istim intenzitetom kao i ranije, odvojte vreme za njih makar telefonom. Razgovarajte o svemu što osećate. Pričajte i sa drugim mamama, iznenadićete se koliko ih oseća slične emocije. Dopustite sebi da dobijete podršku. Razgovor sa prijateljima ne mora biti o vašem trenutnom iskustvu, možete se dogovoriti da na seledećoj kafi niko ne spomene ništa vezano za decu.



Razgovarajte sa psihoterapeutom &#8211; Iako se danas više govori o postporođajnoj depresiji, uverenje da majčinstvo i roditeljske veštine dolaze prirodno i da su majke najsrećnije kada dobiju dete i dalje postoji. Postporođajna depresija je izlečiva, ali je potrebna stručna podrška. Međutim <a href="https://app.selfnest.com/register/" target="_blank" rel="noreferrer noopener">razgovor sa psihoterapeutom</a> nakon porođaja nije rezervisan samo za depresiju, mnoge majke u prvim danima osećaju tugu koja ne mora da se razvije u depresiju. Ne trpite i ne čekajte, u redu je razgovarati.



Redefinišite značenje uspeha &#8211; Ranije ste se osećali uspešno zbog položenog ispita, dobro obavljenog zadatka na poslu, novog klijenta, organizovanog dana, besprekorno čiste kuće, bogato pripremljene trpeze, širokog kruga prijatelja… Iako danas ovo nisu stavke vašeg dana, ne znači da niste uspešni! Danas peticu sa zvezdicom dobijate jer ste vi i beba živi. Roditeljski uspesi su jednako vredni slavlja.



Tražite podršku i pomoć &#8211; Vaš partner jednako može da obavlja sve poslove kao i vi, dogovorite se oko podele odgovornosti. Pozovite prijatelje i porodicu da vam pomognu kada je potrebno. Osim praktične pomoći u kući, razgovor pun razumevanja je podrška koju treba svaka mama.&nbsp;



Odmarajte što više &#8211; San nam je neophodan za dobro funkcionisanje. Ako ste uspeli da podelite poslove i uključite pomoć najbližih, uzmite vreme za sebe da spavate ili se jednostavno opustite. Odmor može biti i vreme za sebe koje ste rezervisali tokom dana. Kafa u miru nekada najbolje može napuniti baterije.



Nemojte se porediti sa drugim mamam &#8211; Pored odličnih stvari poput besplatno dostupnog edukativnog sadržaja, socijalne mreže su pojačale potrebu da se poredimo sa drugima. Nekada smo se poredili sa komšinicom i drugaricama iz razreda i posla, a sada se poredimo sa celim svetom. Zapamtite, niko na svojim profilima ne beleži teške trenutke. Socijalne mreže nisu realnost, a svaka mama ima svoj tempo oporavka.



Naučite se strpljenju &#8211; Proces adaptacije na nov način života traje određeno vreme. Nemojte biti strogi prema sebi. Dajte sebi vreme i prostor da zalečite svoje telo i naučite nove veštine.&nbsp;



Brinite o sebi &#8211; Imati bebu ne znači da se morate odreći svih stvari koje su vam važne. Kada brinemo o bebi, lako je zaboraviti da <a href="https://www.selfnest.com/blog/iz-ugla-psihoterapeuta/selfcare-prakse-za-svaki-dan" target="_blank" rel="noreferrer noopener">brinemo i o sebi</a>. Mnogi roditelji zanemare sebe kako bi bili tu za sve bebine potrebe. Brinuti o sebi znači odvojiti vreme za bilo šta što poboljšava vaše fizičko i mentalno zdravlje. Važno je da brinete o sebi! Jer najbolja mama je mama koja je dobro!

Mama i beba na slici. Kriza identiteta nakon porođaja. Da li sam ja sada samo mama?

Kriza identiteta nakon porođaja

Deca anksioznih roditelja imaju veću šansu da postanu anksiozna, što je kombinacija genteskih faktora i naučenog ponašanja. Čak i sama genetika se nekada prenosi samo kao potencijal, a životne okolnosti utiču na to hoće li se taj potencijal ostvariti ili ne. Kao psihoterapeuti, u praksi, primećujemo da anskiozni odrasli svoju anksioznost grade od detinjstva. Ovaj uvid nam pruža razumevanje i znanje kako da tretiramo anksioznost.



Ako ti i tvoji roditelji postanete uznemireni i uplašeni u vezi sa istim stvarima, kao na primer putovanje, događaji sa puno ljudi, promene posla/škole, verovatno se radi o obrascu koji postoji u tvojoj porodici.



<h3 class="wp-block-heading">Ukoliko roditelj ne ume da se nosi sa svojim stresom, stres prenosi na dete.</h3>



Deca od roditelja usvajaju znanje, ne samo slušajući roditelje, već i posmatrajući ih. Ponašanje naših roditelja šalje snažniju poruku od one koju verbalno žele da prenesu. Ako nam roditelj kaže “Mali pauk ne može da te povredi”, a pri susretu sa paukom panično vrisne i pobegne, shvatićemo da je pauk ipak opasna stvar. Nositi se sa stresom i strahovima je veština, a veštine se uče.&nbsp;



Kuća u kojoj se ne priča o anksioznosti i drugim neprijatnim osećanjima, šalje poruku da ove emocije nisu prihvatljive. Tek kada roditelj nauči kako da se nosi sa svojim stresom, moći će da nauči i dete.



Posmatranje anksioznih roditelja bez davanja objašnjenja je bilo preplavljujuće iskustvo za svakog od nas, ali i potpuno suprotna situacija može biti jednako zbunjujuće, nikada ne videti roditelja dok doživljava neprijatnu emociju. Na ovaj način nas roditelji lišavaju dragocene prilike za učenje.



<h3 class="wp-block-heading">Strah od greške.</h3>



Od roditelja učimo i dobre i loše stvari. Strah od pravljenja greške je čest strah koji se stiče još iz ranog detinjstva. Ovaj strah usvajamo usled oštrih kazni i vike, pri svakoj grešci u detinjstvu. Međutim ovo uverenje može nastati i mnogo suptilnije. Ako vaši roditelji nikada nisu pričali o svojim greškama i dopuštali vama da sagledate njihove slabosti i kako prevazilaze prepreke, velika je verovatnoća da sada mislite da ne smete da pogrešite.



Ljudski je grešiti i roditelji puno greše. Ukoliko nas te greške nisu fizički ugrožavale, veće posledice snosimo zbog nemogućnosti roditelja da prizna da je pogrešio, izvini se i ispravi grešku, nego zbog same greške koju je načinio. To može da izgleda ovako:



„Vikala sam na tebe jutros jer sam bila zabrinuta da ćemo zakasniti. Ali znam da postoje bolji načini da reagujem kada se tako osećam.”



I sama priča o anksioznosti šalje poruku deci da su neprijatna osećanja normalna i da možmo da se nosimo sa njima.&nbsp;



Ukoliko su naši roditelji dosledno potiskivali reakcije na stres, brigu, strah i nikada se u kući nije razgovaralo o neprijatnim emocijama, odrastamo u osobe koje ne umeju da se nose ni sa svojim ni sa tuđim neprijatnim emocijama. Puštajući nas da vidimo neke stresne situacije i kako ih uspešno rešavaju naši roditelji, daju nam dozvolu da budemo uplašeni, ali i mehanizme suočavanja sa stresom. Svet tada postaje sigruno mesto, jer znamo da iako problemi naiđu, mi ćemo ih uspešno rešiti.



<h3 class="wp-block-heading">Osećaš se odgovornim za tuđa osećanja?</h3>



Odrasli su odgovorni za svoje emocije i ponašanje. Ako su tvoji ukućani vikali na tebe tokom detinjstva kada su bili neraspoloženi, uplašeni ili pod stresom, moguće je da si odrastao u osobu koja se danas oseća odgovornim i krivim za sve. Ovo osećanje može voditi daljem povlačenju u sebe, jer situacije u kojima se izlažeš odnosima sa ljudima zapravo dolaziš u opasnost da ponovo budeš kriv za nešto. Zbog toga su četiri zida za ovo odraslo dete, sigurna zona. Ne postoji loše dete. Vaši roditelji su bili odgovorni za svoje loše raspoloženje.



Svedočiti roditeljskoj anksioznosti nije samo trenutno uznemirujuće za decu. Deca od roditelja traže potvrdnu informaciju kako da tumače nejasne situacije, ako je roditelj stalno uznemiren i uplašen, dete će početi da veruje da svet nije bezbedno mesto. Uplašena deca odrastaju u uplašene odrasle, sumnjičave ka svetu, u stalnoj pripravnosti da se izbore sa opasnošću za koju veruju da će se desiti u budućnosti.



<h3 class="wp-block-heading">Ne umeš da tražiš pomoć kada ti je potrebna?</h3>



Deca se ne rađaju naučena kako da se umire. To je tehnika koju učimo tokom odrastanja. Ukoliko su naši roditelji bili hladni i distancirani tokom detinjstva, naučili smo da smo sami kada je teško. Ako danas imate poteškoću da tražite pomoć u kriznim situacijama, moguće je da potiče upravo iz ovakvih iskustava. Dobra vest je da nikada nije kasno da se uči. Potražiti podršku psihoterapeuta može biti prvi korak na ovom putu.&nbsp;



Naši roditelji i dalje uče kako da žive, kako da se nose sa svojim strahovima, greškama, očekivanjima ali i kako da vaspitaju, i dalje rastu i razvijaju se. Uprkos najboljim namerama mogu svoje strahove preneti na nas.



<h3 class="wp-block-heading">Šta sa ovim saznanjem?</h3>



Uvid u način kako je naša anksioznost nastala pruža nam bolje razumevanje samih sebe. Međutim, na našem putu napretka i ukoliko shvatimo da je anksioznost nastala pod uticajem roditelja, odgovornost nas kao odraslih osoba je da na njoj radimo. Uzmimo od roditelja ono što je dobro, a ono što je loše ostavimo. Otkriće da smo stekli anksioznost od naših roditelja nije razlog da ih krivimo, već saznanje na čemu mi danas treba da radimo.



Kada ste bili mali niste mogli da birate kakvom uticaju ćete biti izloženi. Danas, kao odrasli to možete. Pružite sebi malo nežnosti koja vam je falila.

Kako učimo da budemo anksiozni. Anksioznost

Kako učimo da budemo anksiozni?

Ako imate brata ili sestru, potukli ste se bar jedanput oko zajedničke igračke, bar jednom trčali kod roditelja da prvi tužakate ili ste ošišali sestri šiške, a bratu podmetnuli nogu. Da vam je neko u tom momentu rekao da će oni biti vaš oslonac i podrška u odraslom dob, verovatno biste rekli “fuuj”.



Siblinzi, odnosno braća i sestre, čine jedinstvenu i kompleksnu dinamiku unutar porodičnog sistema. Iako se ne posvećuje ista pažnja kao odnosima između roditelja i dece, odnosi među siblinzima oblikuju ključne aspekte našeg emocionalnog i psihološkog života. Oni koji nemaju braću ili sestre svakako razvijaju (dobre) socijalne veštine na druge načine. Međutim, svako ko je bar jednom delio poslednju čokoladu sa bratom i sestrom reći će da tu školu ne možete nigde drugde naučiti.&nbsp;



Život sa braćom i sestrama pruža jedinstveno iskustvo koje se proteže kroz celo životno doba. Gde god bili, porodica ostaje. A ono što nas sve čeka, kada ne bude bilo više rodbine i roditelja, siblinzi ostaju kao oslonac i podrška. Iako burni tokom detinjstva i puni rivaliteta, odnos među siblinzima se tokom odrastanja menja u duboku međusobnu povezanost i ljubav, stvarajući vezu koja prevazilazi sve druge.



Porodične situacije nam pružaju važne životne lekcije. Vaspitanje i odnos s roditeljima oblikuju naše viđenje sebe i sveta, ali sibling odnosi isto tako važnu ulogu imaju u formiranju naše ličnosti. Najčešće stariji siblinzi preuzimaju ulogu modela, pa od njih možemo naučiti neke super stvari poput toga kako da budemo najzabavniji u društvu, ali i ne tako super stvari kao što su buntovnička, destruktivna ponašanja. Ovaj odnos je prepun lekcija, jer razrešenjem svake svađe učimo o sopstvenim i tuđim emocijama, zbog čega rastemo u emocionalno inteligentne odrasle. Iako se na prvi pogled u čupanju oko zadnjeg kolača čini da nema neke komunikacije, ove situacije su prvi izazovi u kojima učimo kako da pregovaramo, izražavamo svoje mišljenje i postavljamo granice. Lakše ja napraviti distancu od roditelja i zauzeti poziciju centra sveta, ali ako imamo braću i sestre, brzo učimo da nismo jedini i najvažnije da ljudi imaju različite potrebe.&nbsp;



Siblinzi su osobe sa kojima delimo sve. Od slatkiša, igračaka, sobe, odeće, rodbine, i ono možda najbolnije u detinjstvu, našu mamu.



<h3 class="wp-block-heading">Kako roditelji utiču na sibling odnose?</h3>



Evolucija nas je naučila da bismo preživeli neko o nama mora brinuti dok smo mali, pa je zbog toga prihvatanje i ljubav od roditelja ono što nam je najvažnije tokom detinjstva. I onda dođu mali brat ili seka i uzdrmaju našu poziciju u porodici. Kada ovako postavimo stvari, razumljivo je da želimo da “uništimo protivnika”. Tada veliki brane svoje mesto, dok mali tek stvaraju svoje.



Zbog ove borbe oko privrženosti roditelja, upravo su oni i odgovorni za razrešenje ovog konflikta i dalje dobre odnose među siblinzima. Borba je potreba svakog deteta za zaštitom od roditelja, zbog toga je važno da se roditelji uključe u dečije svađe. Pružiti ljubav svakom detetu ali i pravično razrešiti situaciju deci daje lekciju zbog koje stiču povrenje da za maminu ljubav ne moraju da se bore trikovima i agresijom i da u porodici, kao i u svetu ima mesta za njih. Rivalitet može ostaviti dugoročne posledice. Negativni uticaj nerešenih konflikata može rezultirati osećajem da se ljubav i pažnja moraju zaslužiti, stvarajući potrebu za neprekidnom borbom za bliskost s drugima tokom odraslog doba.



Rivalstvo među siblinzima dodatno se podstiče kroz poređenje koje vrše roditelji i drugi članovi porodice. “A kako je tvoja sestra mogla da sredi sobu?” ili “Brat je u tvojim godinama imao sve petice”. Ukoliko ste mlađe dete koje je išlo u istu školu kao i brat ili sestra koji su dobri đaci, ovakve rečenice ste mogli da slušate i od učitelja i nastavnika. Ove situacije stvaraju neprijateljski stav među siblinzima, usmeravajući frustraciju zbog nepostignutih ciljeva međusobno. Ovaj roditeljski “trik” za motivaciju dece nažalost često daje rezultate, pa roditelji počnu da ga upotrebljavaju u velikoj meri. Rivalstvo tada prelazi iz zdravog razvojnog zadatka koje dete treba da prevaziđe u izvor nesigurnosti jer će uvek postojati neko bolji od njega.



Siblinzi dele značajan deo istog genetskog materijala svojih roditelja, i odrastaju u istoj porodici. Zbog toga dele dva osnovna faktora razvoja &#8211; sredinski i genetski uticaj. Kako onda izrastu u različite osobe?&nbsp;



Pored toga što siblinzi odrastaju u istoj porodici, imaju jedinstvena i različita iskustva, zbog kojih se njihove ličnosti formiraju na drugačije načine. Njihov karakter nije isti što direktno utiče na različit pristup roditeljskog vaspitanja.&nbsp;



Roditelji takođe rastu i razvijaju se, i nisu iste one osobe koje su prvi put dobile dete, kao one osobe koje su po drugi ili treći put postali roditelji. Njihove promene znače i drugačiji način odgajanja dece. Posebnu razliku među roditeljskim pristupom pravi rođenja prvog deteta koje je specifično iskustvo. Roditelj tada prvi put postaje roditelj, život mu se u skladu sa tom ulogom menja i počinje da uči veliki broj novih stvari o odgoju dece. Još jedan značajan faktor utiče na razliku u odrastanju siblinga.



Deca imaju tendenciju da se ponašaju potupno drugačije u odnosu na svoje siblinge kako bi se istakli. To je jedan od načina da se nose sa međusobnim rivalitetom. Ovaj mehanizam ih tokom detinjstva formira na drugačiji način, ali isto tako zbog te razlike i sama okolina drugačije reaguje na njih. Čest primer videćete u porodici sa devojčicom za primer i buntovnim bratom.



<h3 class="wp-block-heading">Ko je kriv, šta sad?</h3>



Iako su roditelji značajni za stvaranje dobrog odnosa među braćom i sestrama tokom detinjstva, mi smo odgovorni da te odnose održavamo i gradimo tokom odraslog doba.&nbsp;



Mnogi krive sebe i svoju braću i sestre zbog lošeg odnosa. Međutim najveći deo odgovornosti za naš odnos sa braćom i sestrama zapravo nose naši roditelji ili porodica. Ovaj uvid nije razlog da krivimo i&nbsp; ljutimo se na svoju porodicu, oni su nas vaspitali najbolje kako su znali. Ovaj uvid je šansa da preuzmemo naš deo odgovornosti u odraslom dobu. Braća i sestre odrastaju i odlaze od kuće, zasnivaju svoju porodicu, menjaju se, sele na drugi kontinent. Iako mislimo da smo zbog ovih promena udaljeniji, one nam otvaraju prostor da gradimo odnos sa siblinzima nezavisno od ostalih članova porodice- samo mi i naši braća i sestre. Da bismo ostvarili ove odnose na prijateljskom nivou, neophodno je da se suzdržimo od ponavljanja starih obrazaca. Dopustite sebi da upoznate svoju braću i sestre. Iznenadićete se koliko mogu biti zabavni u društvu, odgovorni na poslu i dobri roditelji svojoj deci, a njihovi partneri možda postanu i vaši dobri prijatelji. Još ovakvih tekstova, čitajte na Selfnest <a href="https://www.selfnest.com/blog" target="_blank" rel="noreferrer noopener">blogu</a>. 



Ukoliko želite da zakažete razgovor sa psihoterapeutom, to možete učiniti <a href="https://app.selfnest.com/register/">ovde</a>.

Sibling: Najduža veza u našem životu

Emocionalno jedenje predstavlja kompleksan fenomen koji se javlja kada hranom reagujemo na svoja emocionalnalna stanja. Iz psihološke perspektive, ovo ponašanje proizlazi iz dubljih emocionalnih potreba i obrazaca koji se razvijaju tokom života. U ovom tekstu, istražićemo suštinu emocionalnog jedenja, razloge za njegovu pojavu, zanimljivosti potvrđene istraživanjima, strategije za prevazilaženje ovakvog obrasca ishrane kao i specifičnosti balkanske kulture u vezi sa hranom.



<h2 class="wp-block-heading">Šta je emocionalno jedenje?</h2>



Emocionalno jedenje je navika korišćenja hrane kao mehanizma regulisanja emocija i nije povezano sa zadovoljenjem fizičke gladi. Hrana se u ovom slučaju konzumira kao odgovor na emocionalne okidače poput stresa, tuge, ljutnje, dosade ali i sreće. Psihološki gledano, emocionalno jedenje ponekad je način da privremeno olakšamo svoje emocionalne nelagodnosti. Svi volimo da pojedemo nešto ukusno nakon što smo se nakupili stresa.&nbsp; Međutim, kao i u svemu, preterivanje proizvodi nove probleme. Dosledno korišćenje hrane za zadovoljenje emocionalne gladi, dovodi do dugoročnih problema u odnosu sa hranom. Značenje koje pripišemo hrani oblikovaće naše navike i odnos prema ishrani. Kada hranom označavamo ljubav, utehu, nagradu ili distrakciju zapravo jedemo emocije.Dakle, ukoliko ste tužni i potrebna vam je uteha, verovatno je da ćete posegnuti za hranom ukoliko ona za vas ima značenje utehe. Pored opšteg značenja hrane za nas, možemo razviti i različite preferencije, pa na primer novootvoreni burger bar/azijski restoran/veganski pop-up bar ili jagnjetina u Veterniku mogu postati česta nagrada. Štapići, čipsevi i verovatno najdraži smoki mogu biti “samo” distrakcija.&nbsp;



U kontekstu balkanske kulture, gde su emocionalna povezanost sa hranom i porodičnim ritualima izraženi, ovo ponašanje može imati duboke korene u detinjstvu. Na primer, tradicionalni obroci pripremani s ljubavlju i pažnjom, poput bakine sarme, mogu postati emocionalni izvor prijatnosti i sigurnosti tokom odraslog doba



Balkanska kultura ima izražen uticaj na formiranje emocionalnog odnosa prema hrani. Porodična okupljanja oko bogatih trpeza, sa receptima i “malim tajnama velikih kuvara” koja se prenose generacijama, postaju ne samo obroci već i emocionalni izrazi ljubavi i zajedništva. Bakina sarma sa svim svojim tradicionalnim ukusima postaje simbol doma i sigurnosti. Učenje uslovljavanjem od najranijeg detinjstva kroz pozitivna iskustva i emotivno povezivanje s određenim ukusima gradi temelj emocionalnog jedenja.



Baka, kao ključni član porodičnog okupljanja pravi sarme s pažnjom i ljubavlju. Deca koja su odrasla u ovakvom okruženju mogu razviti emocionalnu vezu između bakine hrane i sigurnosti, ljubavi i porodične povezanosti. Kroz učenje uslovljavanjem, ova veza iz detinjstva može postati duboko ukorenjena, i pored još jednog obroka postati i način suočavanja s emocionalnim izazovima.



Kada se kao odrasli suočimo sa teškoćama ili stresom moguće je da ćemo posegnuti za hranom sa bakinog ili maminog menija koja bi nam donela osećaj utehe i sigurnosti. Ti ukusi aktiviraju u nama pozitivne emotivne asocijacije i deluju kao svojevrstan &#8220;lek&#8221; za emocionalnu nelagodnost.&nbsp;



Preporučljivo je u situacijama kada osetimo jaku potrebu za tim simboličnim i nama važnim ukusom, ili većom količinom hrane od one koje nam je potrebna, da se zapitamo šta zaista pokušavamo da nahranimo.



Prevazilaženje emocionalnog jedenja zahteva svestran pristup, fokusiran na smanjenje emocionalne veze s hranom i razvoj zdravih obrazaca ishrane. Evo nekoliko ključnih strategija:



<ol>
<li>Pronađi uzrok problema: Loš dan na poslu ili svađa sa partnerom su trenutni problemi, ali emocionalno jedenje može poticati i iz dubljih problema. Ako vam je teško da pronađete razlog u aktuelnom danu verovatno je u pitanju uzrok dublje prirode. Razne tehnike koje podstiču introspekciju ukazuju na uzrok problema. Tek kada znamo uzrok možemo da se upustimo u izgradnju novih veština kojima ćemo na zdrav način zadovoljiti svoju emocionalnu glad.</li>
</ol>



<ol start="2">
<li>Svesno jedenje: Ova tehnika podrazumeva usredsređenost na sadašnji trenutak i svesno unošenje hrane, smanjujući distrakcije i fokusirajući se na senzacije hrane. Svesno jedenje pomaže u prepoznavanju stvarne gladi i sitosti, umesto hrane kao emotivne uteha. Za početak, isključite televizor dok ne završite obrok.</li>
</ol>



<ol start="3">
<li>Planiraj obroke i užine: Planiranje zdravih obroka i grickalica unapred pomoći će da izbegnemo impulsivno jedenje. Kada imamo zdrave obroke i grickalice pri ruci smanjujemo verovatnoću da posegnemo za nezdravom hranom tokom emotivnih trenutaka. Preporučuju se kokice, orašasti plodovi i voće kao prva pomoć u naletima “lažne” gladi.</li>
</ol>



<ol start="4">
<li>Vežbe disanja i meditacija: Disanje može imati snažan uticaj na emocionalno stanje. Tehnike dubokog disanja i meditacije pomažu u smanjenju stresa i emocionalne napetosti čime se umanjuje potreba za emocionalnim jedenjem.</li>
</ol>



<ol start="5">
<li>Razgovor sa stručnjakom: Ako je emocionalno jedenje povezano sa dubljim emocionalnim problemima,&nbsp; poput nesigurnosti, traume i usamljenosti, <a href="https://www.selfnest.com/o-platformi">psihoterapeut može pružiti podršku</a> i pomoći u istraživanju uzroka i razvijanju zdravih strategija suočavanja.&nbsp;</li>
</ol>







Photo by <a href="https://www.pexels.com/photo/top-view-of-table-set-up-for-christmas-dinner-5779181/">Nicole Michalou</a>

Zašto je bakina sarma najukusnija?

Svaka osoba u sebi poseduje određene kapacitete koji su potrebni da bi se izborili sa stresom, a baš kao i kod imunog sistema, naš organizam ima sposobnost da izdrži tek određenu količinu stresa pre nego što posledice počnu da se manifestuju.&nbsp;



Naš psihološki imunitet je glavni odgovoran za borbu protiv stresa i on delom zavisi od naše fiziologije, kao i od uslova u kojima se razvijamo. Kada stres izađe van naših granica mogućnosti da se sa njim izborimo, potrebno je da se osvestimo po pitanju svojih ograničenja i da potražimo pomoć.



Nažalost, mere zaštite uvedene tokom pandemije virusa korona su u velikoj meri ostavile posledice na mentalno zdravlje svih, a čini se nekako najevidentnije kod dece. Dodatno izlaganje stresu i promene koje su nastupile su kod mnogih uzrokovale problem sa anksioznošću, uticala na razvoj intenzivnih strahova, pa čak i uzrokovale agresivnije ponašanje.&nbsp;&nbsp;&nbsp;



I pored roditeljskih napora da svoju decu maksimalno zaštite, neka od njih su razvila simptome anksioznosti. Najugroženija deca su bila ona koja su i pre početka pandemije prolazila kroz veće životne promene (promenu okruženja, rođenje novog ili gubitak jednog od članova porodice, razvod, itd.), kao i emotivno osetljivija deca ili ona sa nižim pragom tolerancije frustracije.



Dok je u određenim situacijama porodica dovoljan oslonac, u nekim slučajevima je potrebno konsultovati se sa stručnjakom.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Situacije koje mogu uzrokovati anksioznost kod dece</h2>



U zavisnosti od doba, različite situacije mogu uzrokovati uznemirenost kod dece. Većina su sastavni deo odrastanja i upoznavanja sa svetom, kao što su:&nbsp;



<ul>
<li>anksioznost uzrokovana separacijom od roditelja, čak i kratkoročnom (što je najevidentnije tokom prvih meseci života)</li>



<li>strah od polaska u vrtić ili školu</li>



<li>strah od mraka, vode, visine, oluje</li>



<li>anksioznost zbog upoznavanja novih ljudi i učestvovanja u novim društvenim situacijama</li>



<li>nervoza koja se javlja pred ocenjivanje u školi&nbsp;</li>
</ul>



Dok deca većinu ovih strahova vremenom samostalno prevaziđu uz podršku porodice, anksioznost postaje problem kada na duže staze remeti svakodnevno funkcionisanje.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Fizičke manifestacije anksioznosti</h2>



Anksioznost je fundamentalna ljudska emocija koja se može opisati postojanjem zabrinutosti, strepnje i straha. Iako predstavlja relativno uobičajenu reakciju na negativna iskustva, ukoliko se ova osećanja produže i postanu intenzivnija mogu imati negativnog uticaja na svakodnevno funkcionisanje i mogu se somatski ispoljiti.&nbsp;



Kako je deci tokom ranog detinjstva izuzetno teško da se verbalno izraze po pitanju strahova i problema sa kojima se suočavaju, veoma je važno da roditelj reaguje ukoliko primeti simptome hronične anksioznosti.&nbsp;



Kod dece se anksioznost može manifestovati na neki od sledećih načina:



<ul>
<li>Fizička napetost u određenim delovima tela</li>



<li>Loša koncentracija i kratak interval pažnje</li>



<li>Nemir koji se ispoljava u vidu cupkanja, grickanja noktiju i usana, nemogućnošću da sedi s mirom, itd.</li>



<li>Iritabilnost, razdražljivost i neobjašnjivi izlivi besa</li>



<li>Preterana i prečesta plačljivost</li>



<li>Problemi sa ishranom</li>



<li>Problemi sa spavanjem</li>



<li>Mokrenje u krevetu</li>



<li>Preterana zabrinutost&nbsp;</li>



<li>Preterana ozbiljnost</li>



<li>Razvoj specifičnih strahova</li>



<li>Nedostatak poverenja i želje da se probaju nove stvari</li>
</ul>



Roditelji bi trebali da obratite i posebnu pažnju na čestu pojavu vrtoglavice, glavobolje ili bolova u stomaku koji nemaju fiziološki uzrok. Takođe je potrebno reagovati i u slučajevima gde deca izbegavaju odlazak u školu i imaju problem da se odvoje od roditelja u bilo kojoj situaciji.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Kako roditelj može da pomogne</h2>



<figure class="wp-block-image size-large"><img decoding="async" loading="lazy" width="1024" height="728" src="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-1024x728.png" alt="Ne govorite detetu da je strah iracionalan" class="wp-image-118" srcset="https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-1024x728.png 1024w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-300x213.png 300w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece-768x546.png 768w, https://wpql.selfnest.com/wp-content/uploads/2023/10/Anksioznost-kod-dece.png 1440w" sizes="(max-width: 1024px) 100vw, 1024px" /></figure>



Uvažite njihove strahove



Bez obzira na uzrast, kod dece je česta pojava da se plaše situacija koje su malo verovatne da će se dogoditi (da ih neko prati i želi da ih ubije, da postoji čudovište u sobi). Najveća greška koju roditelj može da napravi je da jednostavno kaže detetu da nema razloga za strah i pokuša da ubedi da je iracionalan i nerazuman. Razgovor o strahovima je mnogo efikasniji i zdraviji pristup situaciji koji će deci pomoći da vremenom racionalizuju svoja osećanja.



Ne gurajte probleme “pod tepih”



Iako je ponekad lakše izbeći situaciju u kojoj znate da će se vaše dete osećati nelagodno, to će ih samo sprečiti da se suoče sa svojim strahovima. Iako treba voditi računa da se dete ne izlaže situacijama koje će ih prestraviti, u nekim slučajevima je bolje ohrabriti ih da načine korak koji ih čini nesigurnima, jer će upravo tako strah vremenom u potpunosti iščeznuti.



Uvek prvo saslušajte



Da biste pronašli najbolji način da pomognete detetu da se suoči sa strahom, prvo morate da razumete šta je to čega se boje. Vrlo često su njihovi strahovi uzrokovani neosnovanim pretpostavkama, te ako se bolje upoznate sa njima možda dobijete ideju na koji način da pristupite stresnoj situaciji ili je bolje objasnite i razbijete iluziju koju su kreirali u svojim glavama.



Pristupite strahovima planski



Ukoliko detetu postpuno prikažete faze kroz koje je potrebno da prođe da bi došao do cilja, biće im lakše da shvate da nema potrebe da se plaše ni jedne od njih. Korak po korak sa njima prođite kroz svaku etapu, pohvalite ih ili čak i nagradite na kraju svake kako biste održali motivaciju i pokazali da se trud isplati.



<h2 class="wp-block-heading">Kada i gde potražiti pomoć terapeuta</h2>



Iako je određena doza anksioznosti u nekim situacijama potpuno normalna, važno je da roditelj na vreme prepozna da određeni produženi strahovi vode ka razvoju hroničnog stresa kod dece koji im može omesti svakodnevno funkcionisanje, pravilno odrastanje, učenje i razvoj ličnosti.



Dečija psihoterapija se posebno preporučuje za decu kod kojih se manifestuju emocionalni i bihejvioralni problemi. Može dati pogodne rezultate i za čitavu porodicu nakon preživljene traume, kao što je selidba, razvod ili gubitak jednog od članova porodice. Psihoterapija se posebno preporučuje za:



<ul>
<li>decu koja nekontrolisano plaču</li>



<li>probleme sa besom i agresijom</li>



<li>nemogućnost da se uklope u socijalnu sredinu</li>



<li>decu koja su preterano vezana za roditelje</li>



<li>nesanicu kod dece&nbsp;</li>



<li>decu koja mokre u krevet i godinama nakon što izađu iz pelena</li>



<li>poremećaje u ishrani</li>
</ul>



Ukoliko niste sigurni da je terapija i rad sa stručnim licem nešto što je zaista potrebno vašem detetu, možete se konsultovati sa pedijatrom ili lekarom opšte prakse koji će utvrditi da li je ponašanje sastavni deo odrastanja ili će vas uputiti na stručno lice.&nbsp;



<h2 class="wp-block-heading">Terapijske metode i pristupi</h2>



Kognitivno-bihejvioralni pristup se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom kod kojih se manifestuje hronična anksioznost. U okviru njega se razlikuje nekoliko tehnika:



<h3 class="wp-block-heading">Bihejvioralne</h3>



Bihejvioralne tehnike se mogu primenjivati kako u terapijskom okruženju tako individualno. U okviru njih, terapeuti u radu s decom pribegavaju sledećim tehnikama:



<ul>
<li>Hijerarhije strahova</li>
</ul>



Zajedno sa terapeutom, dete izlistava situacije u kojima osećaju strah a potom ih ređaju hijerarhijski, od onih koji ih najmanje plaše do situacija kod koje osećaju najviši nivo anksioznosti. Počev od najslabijeg straha, svakom se pristupa individualno sa ciljem da se dete postepeno oslobodi svakog od njih.&nbsp;



<ul>
<li>Sistemske desenzitizacije</li>
</ul>



Ova tehnika podrazumeva aktivno suzbijanje negativne reakcije na određenu situaciju pozitivnom tako što će se postarati da svaku stresnu situaciju isprati pozitivna draž. U okviru sistemske desenzitizacije se prolazi kroz tri faze: relaksacija (npr. dijafragmatsko disanje, zamišljanje umirujućih slika, pričanje priče, igranje, mišićna relaksacija i sl.), hijerarhija strahova i uparivanje anksioznih situacija sa onima koje izazivaju relaksaciju.



<ul>
<li>Preplavljivanja</li>
</ul>



Tehnika preplavljivanja podrazumeva naglo izlaganje deteta strahu i stresnoj situaciji u cilju gašenja anksioznog odgovora. Iako se pokazala veoma uspešnim i brzim načinom oslobađanja od straha, treba imati u vidu da ume da izazove ogromnu količinu stresa kod dece koji ih u potpunosti obeshrabri i samo pojača strah od date situacije.



<ul>
<li>Učenja po modelu</li>
</ul>



Ovaj vid učenja podrazumeva ugledanje na uzor (roditelja, terapeuta, lik iz priče ili crtanog filma) i zamišljanje na koji način bi njihov uzor reagovao u toj situaciji.&nbsp;



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivne</h3>



Kognitivne tehnike se radi efikasnosti rezultata češće primenjuju isključivo u terapijskom okruženju i uglavnom u kombinaciji sa nekom od bihejvioralnih tehnika. Zajedno sa terapeutom, dete radi na:



<ul>
<li>usvajanju mišljenja i stavova verbalizacijom osećanja vezanim za konkretne strahove,</li>



<li>povećanju samopouzdanja identifikacijom situacija u kojima se javlja nesigurnost a potom usvajanjem novih modela ponašanja.</li>
</ul>



<h3 class="wp-block-heading">Kognitivno-bihejvioralne</h3>



Integracijom kognitivnih i bihejvioralnih tehnika, kreiraju se situacije u kojima deca imaju priliku da nauče kako da:



<ul>
<li>prepoznaju simptome anksioznosti</li>



<li>izazovu i modifikuju osećaj anksioznosti</li>



<li>razviju mehanizme potrebne za suočavanje sa stresnim situacijama</li>



<li>analiziraju svoju reakciju i iskoriste naučene veštine kako bi reagovali na najbolji mogući način</li>
</ul>



Photo by <a href="https://www.pexels.com/photo/happy-girl-holding-yellow-throw-pillow-7117597/">cottonbro</a> studio

Blog